Mnogo prašine izazvao je potez Argentinca posle jedinog gola u minulom derbiju na Marakani, ali nije to nešto što već nije viđeno u sudarima naša dva najveća kluba.

Fudbal je na 169. večitom derbiju bio u drugom planu iz prostog razloga što ga nije ni bilo. Sve je bila ogoljena nervoza, antifudbal, rovovska bitka u kojoj se dan kasnije najmanje priča o driblinzima, golovima, akcijama i svemu lepom što fudbal nosi. Fudbaleri Zvezde i Partizana su dugi niz sezona navikli ljubitelje fudbala da ne očekuju previše od njih svaki put kada odmere snage.

Pa ko voli neka izvoli, neka gleda to što se servira kao najbolje što imamo.

Gol koji je napavio razliku došao je više kao plod sreće nego bilo čega drugog, Argentinac Vigo je bio srećne „noge“ i odlučio pobednika, ali mnogo više se dan kasnije priča o njegovom prekomernom izlivu emocija nego o bilo čemu drugom. Proključala je južnoamerička krv u momentu.

Vigo je simulirao pucanje iz vatrenog oružja ka navijačima Partizana smeštenim na južnoj tribini, što je mnoge podsetilo na sličan način proslave gola koji se desio na istom stadionu 1999. godine u finalu Kupa, samo na drugoj strani terena.

U glavnoj ulozi tada je bio Mateja Kežman.

Svojevremeno je Partizanov napadački adut zatresao mrežu crveno-belih i na sličan način se poradovao uspešno završenoj akciji – „zapucao“ je pravo prema najvarenijim pristalicama Zvezde. Bio je to njegov odgovor na ružne provokacije koje je sve vreme trpeo od Zvezdinih navijača.

Tim potezom je sebe zauvek smestio u srca Grobara koji su mu posvetili pesmu o svim njegovim podvizima protiv večitog rivala. Bukvalno desetak minuta posle tog gola sa Juga je krenula spontano da se peva i dan danas jedna od omiljenih pesama među Partizanovim pristalicama: „Nekad se zvala Ljutice Bogdana, danas se zove Mateje Kežmana“.

Podsetite se Kežmanovog slavlja podno severne tribine, za 2:2 u meču koji je Zvezda na kraju dobila 4:2.

(Telegraf)